— Пише Бранко Вељковић —
Поштовани грађани Србије. Оно што се догодило, догодило се овако.
Непосредно пред почетак студентских и народних окупљања за Видовдан из Босне је по плану режима требало да уђе група од седам лица биографија познатих органима и службама безбедности више држава. Акцијом неких благих људи чији позив није лепо одбити, “туристи” из Босне преусмерени су уз примерену “међуресорну” пратњу на једну локацију у Пљевљима где је са њима обављен учтив разговор пун разумевања и пажње. Неочекивани гости су са пажњом поделили своја сазнања са добронамерним домаћинима. Спонтано. Уосталом, на тој локацији је и раније било сличних тематских разговора где су људи могли да у миру и спокоју отворе своју душу. Испоставило се да су туристи са убилачким намерама имали задатак да се инфилтрирају међу народ окупљен на студентским протестима и да у одређеном моменту хладним оружјем избоду неутврђен број лица међу којима и известан број припадника МУП-а, од којих су нека лица, планиране жртве, биле и поименично одређене. Идеја је била да тако изазову страх, масовне нереде и хаос. На тај начин су органи силе требали да добију повод да “реагују”. Део овог плана је онда требало да буде непосредно ангажовање полиције због рањавања и могућег убиства већег броја лица а одмах након тога и масовна хапшења и утамничење свих лица која су вољом једног душеболника и његових сатрапа проглашени за терористе. По том плану требало је да се због истих оптужби због којих се сада хапсе студенти по Србији, похапсе и професори који су говорили на студентским протестима на Видовдан као и сва лица која су у протеклом периоду од стране самозваног, партије и одређених припадника органа и служби безбедности идентификовани као носиоци, инспиратори или активнији учесници на протестима.
Страх, терор и гола сила огромних размера запретила је да препокрије Србију.
Државе никада нису биле вољне да показују захвалност према војницима ратова које није сама покренула, а заправо, многе кључне битке су добијене баш на овакав начин. Отуда овде нема медаља, нема славе, нема привилегија. Ништа од тога. Зато, о благим људима који су овим чином задужили Србију неком другом приликом, а за сада момци, од мене – хвала!
На листи за утамничење нашао се и известан број “дискретних”, неки врло добро друштвено и социјално позиционираних, који нису схватили ни природу самозваног ни какав је правац заузео након што је помислио да је инжењер отишао. Он јесте картонац који мисли да је одлазак једног инжењера по природи тих ствари уопште могућ, што је идиотизам своје врсте, али требало је да разумете да су последице деловања малоумника у мраку потенцијално несагледиво опасне, чак и за вас лично. Требало је да схватите да је у мраку све могуће, а ви знате на који мрак ја сада мислим, па је онда могуће и то да онај у кога сте се уздали и кога сте подржали заправо никада није ни видео светло те да је све што је чинио одувек било само вођено тумарање по мраку. Он светло не разуме, па како онда може да разуме “братски” однос сем ако није интересни или полтронски. А кад нема више братског односа онда све може да буде баш као што је било и у време Краља Милана Обреновића, када је Милан, обневидео, дао налог да се побије на десетине браће. Заправо, побио је све који су му засметали, а за које је веровао да сме да их убија. Не бих да вас сад развлачим до теолошког основа ваше братске “љубави” и Каина и Авеља, али занимљиво је колико је мало вас бар ово схватило. Поражавајуће мало вас је уопште знало да се примерено представи. Како год, ваш дефицит, не мој.
У сваком случају после Пљеваљске педагогије сада иде пенологија. Дакле, самозвани, размислио сам пар секунди и сада ми се свиђа идеја једног благог човека да се благи људи са педагошким склоностима ангажују да рецимо један квартал не дође на одредиште. Знаш ти на шта ја мислим и шта теби стиже квартално. И наравно, веза ка југу ће разумети, уосталом они су и прављени због своје дисциплине и поштоваће ту жељу благих људи са слане воде. Но ови твоји што су пре подне међеди, а поподне би још увек да верују да ћеш ти да им доделиш руту, па су због тога још и спремни да у име ваше блудне љубави саучествују у клању и бодењу грађана Србије на мирним протестима, е они то неће баш тако лако да схвате. Они недостатак туре виде као недостатак моћи, а по природи презиру немоћне, посебно ако треба да се “тале” са њима. Њима схватање ионако не иде најбоље у животу, а стварно су поверовали да ти имаш ту “моћ”, зато и плаћају народ око себе да те хвали као “великог Србина”. Неки од њих су већ и потрошили беле милионе и милијарде унапред и куд сад? Знам и за неке у локалу који неће разумети узрочно последичну везу између твог организованог напада на студенте Србије са пуцањем квартала. Питаће се где су ту они. Водници и они са вишим чиновима са задацима из те сфере могли би да ти до детаља објасне зашто тако нешто не сме да се догоди. Преопасно је и по њих. Преопасна је свест да је држава дисфункционална као што сада јесте, свашта ту онда може да исплива и из неких прошлих времена. У таквим околностима неки нестају по природи ствари а рађају се нови.
Рекао сам ти, немој силом на студенте и народ.
Рекао сам ти и да после неких гадости нећеш моћи да переш руке јер вода крв не спира.
Рекао сам ти и да ће студенти у једном моменту изаћи са захтевом и да ће тај захтев бити утемељен, јасан и обавезујући за све.
Што се тиче самих студентских протеста, више је разлога зашто су тако успешни.
Успешност протеста почива пре свега на чињеници да су протести неоспороно и потпуно утемељени – грађани Србије имају право на Уставом уређену државу и владавину права, а актуелни режим чини све што може да Устав и право не постоје. Друго – трагични повод, масовно убиство грађана у Новом Саду, још увек није добио судски епилог, а постојали су сви разлози да држава реагује одлучно и брзо. Заправо, одсуство адекватне реакције државе после толико времена говори да је у току скривање доказа, “намештање” поступка и заташкавање целог случаја. Треће – протести су ненасилни!
Све што су у организационом смислу студенти требали да спроведу је да протести остану ненасилни и ванпартијски. Ванпартијски моменат је био од пресудног значаја да би се за студентску “ствар” определило највеће гласачко тело у Србији, а то су политички апстиненти, дакле људи који су на овај или онај начин, неки интуитивно а неки спознајно, схватили да су у Србији све партије исте, да су сви партијски лидери исто и да су сви они део једног те истог злог, наказног и деструктивног естаблишмента који сатире овај народ већ јако дуго. То је у потпуности успело уз невероватан одзив грађана те су се протестима прикључили чак и бројни чланови неких партија и политичких организација видно разочарани у своје дојучерашње партијске лидере и структуре.
Што се тиче ненасилности, она пре свега почива на хришћанском архетипу нашег народа а онда и на свести да се дугорочни циљеви у којима садржај одговара изворној идеји постижу пре свега ненасилним методама и начинима.
Протести су јасно вођени тако да буду ненасилни, а друга је ствар што позивање на ИСТИНУ и владавину права један душеболни самозвани види као насиље. Он позивање грађана на Устав и право на живот види као насиље, напад на њега лично, јер у умоболном свету који је креирао сем њега ништа није вредно постојања па тако ни народ, ни држава Србија.
Утемељеност разлога и повода и ненасилност протеста исправно је препозната од стране грађана и зато су грађани уз младост Србије масовно изашли на улице са децом, мајке са бебама и старији са унуцима. Тако је сав тај ненасилан свет показао шта се протестима заправо брани. Ако је ишта мерило ненасилности онда је то такав вид окупљања грађана. Ако је ишта мерило поверења онда је то таква врста поверења у организаторе протеста. Зато је режим као свој основни циљ сам себи дао задатак да по сваку цену наруши ове темеље успеха студентских протеста. Зато је настао “ћациленд”. Са тако јасним и утемељеним масовним протестима режим је по сваку цену морао да формира “други пол” јер би у супротном напад режима на голорук народ био огледало огољене тираније. Ћациленд је фарса, дијаболична поставка у центру града која треба да представља некакав “други” пол у политичком спектру што би онда режиму дало простор да се из стварне улоге тиранина стави у улогу “браниоца” па би онда имао и “обавезу” да нешто брани. А заправо, “бранећи” тако креирану “страну” режим чува задњи разлог свог “легитимитета”, чува елементарни разлог зашто уопште постоји. Ненасилност протеста је обесмислила и ову стратегију. Ако ово разумете онда можете да разумете зашто тако бесмислена творевина као што је ћациленд и даље постоји упоредо са масовним студентским протестима, као и зашто је режиму требала слика да се ћациленди рашире по целој Србији. Само тако је могла да се створи лажна слика о свенародном отпору студентским протестима који се такав отпор заправо никада није десио. Народ Србије је здушно уз студенте!
И од свих метода против ћациленд феномена студенти су изабрали најбољи – игнорисање. Ћациленд не постоји! Баш као што не постоји ни председник ћациленда, самозвани душеболни диктатор са картонским навикама. Једна гротескна фигурица чија “врховна команда” нешто значи још само у тој “држави” под чадорима између две скупшине и то само док то буде био спреман да плаћа готовим новцем. Самозван, онај који није надлежан, једноставно више не постоји.
Међутим, уходана метода стварања две насилне групе које се сукобљавају око нечега овај пут није успела. Свако ко позива на насиље или уопште не разуме значај ненасилног рушења (јер је само такво рушење сада могуће) или је директно ангажован да подрива протесте. Политички естаблишмент није успео да генерише две сукобљене групе и одмах је пропала и могућност контроле процеса. Остала је само примитивна медијска манипулација, пука опсервација и праћење непосредних учесника протеста у чему се посебно истичу неки делови органа и служби безбедности. Како то није дало очекиване резултате режим се одлучио за примену огољене силе. Да би добили “оправдање” за беспризорно насиље, пре свега у очима међународне заједнице, студенте и професоре Србије су онда прогласили за терористе. Оркестрирано, то су учинили сви сатрапи трулог, душеболног система, свако у свом домену и захвату. Драго ми је што су их студенти све до једног тако лако препознали.
А политички Београд је опет “успео” да помери границе своје бесловесне издаје – за овај Видовдан у Београду је ухапшено на десетина пута више Срба него на Косову! Политички Београд и политичка Приштина иначе увек делују синхронизовано, штитећи једни другима леђа и интересе, а против сопствених народа али сада је тај синхроницитет потпуно огољен и видљив.
Сада је требало да се убија. Ово је по замисли умоболника требало да буде крвави Видовдан.
У архитектури организованог насиља која је испланирана за Видовдан кључне одреднице биле су време и место. Желећи да “испоштује” забрану да дејствује по примарном месту где се велики скуп мирног народа одржао, морао је да нађе начин да “скуп” доведе до ћациленда. И овај пут, “држава” је учинила све да што боље организује насиље над сопственим грађанима. Отуда је било важно да организоване групе провокатора одвуку народ до ћациленда, јер им је очајнички требао масован сукоб “блокадера” и полиције, који “блокадери” у оквиру те стратегије имају теледириговану “потребу” да се физички обрачунају са “ћацијевцима” а онда би полиција напрасно добила разлог да нешто “спречава”. Кључна тачка за планирано насиље је опет била позиција испред Цркве Светог Марка. Та тачка је условљена објективном архитектуром Београда, али и неким историјским и неким другим врло мрачним одредницама. За своју кристалну ноћ умоболни је поставио сцену, поређао јединице и јединичаре, заправо јаничаре, одредио је подобне ТВ екипе, камермани и новинари на истуреним позицијама са “хамерима” жандармерије жељно су ишчекивали најављени и обећани масакр. Са друге стране међу младе људе умешале су се и фаланге са кацигама и палицама. Управо је то било велико финале креирања два пола о коме сам вам данас писао. Све је било спремно и чекао се налог из центра да синхронизовани хаос почне. Отуда је дошла и “зато што сам паметан” прогноза од дан раније о тачној сатници када ће немири да почну јер лако је прогнозирати кад сам нешто организујеш. Но, не би баш тако. Пуче прогноза а последично пући ће ти и тромесечни биланс за беле спортове.
И запамти, самозвани – кристална ноћ ти није пропала, већ ти је одузета!
У односу на овај план злочинаца ваљало се онда организовати и у одређено време разбити синхроницитет планираног отпочињања немира од момента завршетка мирних студентских протеста.
Ако се самозвани питаш откуд онда неки људи тамо, између кордона и доведених и убачених навијача, ево ти одговора. То што сада читаш је разлог зашто су срчани Звечанац, онај који је будући али сада слободни и отписани брадати Животни, физички одвојили све те окупљене, необавештене и оне преплаћене од кордона. Тако је “купљено” потребних сат времена и одузет ти је след догађаја. И сви сада знају, па и инструисани и намирени страни посматрачи, две ствари. Прво, комплетан план и програм ти је шупаљ, дакле непоуздан си, немаш апарат за контролу чак ни акција које сам организујеш, `оће рећи, не умеш да решиш ни проблем који сам направиш и друго – принуђени су, додуше неки и невољно, да јасно кажу да студентски протести немају никакве везе са немирима који су потом уследили. То онда, последично, режим ставља у јасан контекст да је управо режим организатор немира, а не студенти. Отуда, следствено томе, и свако хапшење студената које је током ноћи и наредног дана уследило није никаква борба против тероризма већ огољени акт насиља дела државног апарата према грађанима Републике Србије. То је државни тероризам тоталитарног типа.
Због тог догађаја, из разлога које ти не разумеш, захвалан је био окупљени народ, захвална је била и јединица полиције која је поступала, мада је старешина био свестан да ће у једном моменту нешто долетети ка њима, захвални су студенти, њихови родитељи, захвални су чак и они који су доведени да праве нереде, захвални су и бројни државни службеници који су нешто од свега овог и сами схватили, захвална је и улица и она много озбиљнија “улица” од које се ти толико плашиш. Захвални су и неки дискретни, наравно они који су мало присутнији у свом животу од осталих. Дакле, сви су захвални. Јер, веровао или не, сви они желе мир. Свако из својих разлога али сви желе мир.
У држави Србији само један човек и јако узак круг његових полтрона желе нешто друго.
И видиш како су студенти савршено добро разумели и идеју и право време за интернационализацију приче о протестима која је интернационализација преко ноћи почистила твоју тезу да је у питању “обојена револуција”. Добро, схватио си и ти какав је био одјек дводомих мајских дружења у Руском Иванову и како се онда, сасвим прикладно, по логици горњег дома изјава Сергеја Лаврова некако напрасно сравнила са ондашњом изјавом Ричарда Гренела – ако си у међувремену научио да читаш видећеш да су обојица заправо упутили на “Устав и Закон”. Речником дипломатије то значи – студентски протести су легитимни и захтев за ванредним парламентарним изборима је легитиман! Оно на чему се инсистира је заправо мирна примопредаја власти. Дакле, студентска стратегија је одлична!
Можда ти је промакло али овај пут чак ни већина руских медија више не говори о “обојеној револуцији” већ о масовним демонстрацијама и побуни народа. Остварена временска дискрепанца између сатнице за када су испланирани нереди и онога што се догодило као и део који има везе са снагом светла у нама одузели су ти планирани и толико битни временски континуитет. Нема континуитета, нема ни “обојене револуције”, нема ни вести. А кад нема твојих вести онда нема ни твоје власти.
У Србији нема обојене револуције!
За разлику од студената систем безбедности Републике Србије и даље показује завидну способност да се понаша мимо Устава и закона али овај пут је све постало врло натегнуто. Непосредно наређење за хапшење једног студента по оптужби за тероризам од пре неки дан дошло је од начелника регионалног центра БИА и, како се то каже у “међуресорној терминологији”, наређење је спуштено на Службу за борбу против тероризма МУП-а Србије. Старешине и радници ове Службе су врло невољно и готово пред одбијање наређења пристали да ипак спроведу наређење али је сада ситуација пред пуцањем. Део полиције и део инспектора једноставно не жели више у свему томе да учествује.
Будала и даље не мањка али ипак драматично се смањио број оних који хоће да хапсе децу зато да би један умоболник остао на власти, а ви “ја само радим свој посао” који ипак у свему овоме желите да учествујете знајте – лица која су из Босне кренула у Србију са наређењем и намером да хладним оружјем боду и убијају грађане Србије су класични терористи са пуном свешћу и у јасној намери да својим чињењем у земљи изазову немире већих размера, да оправдају планирану невиђену репресију режимских послушника према грађанима Србије и са намером да се створе услови за могуће избијање грађанског рата. Сваком ко је ово прочитао овде написано може да звучи како год он то мисли да треба, али ако је нешто тероризам, онда је то тероризам. Саучесништво у овом тешком кривичном делу је кажњиво, ако је саучесник на позицији државног службеника, нарочито ако је из извршне власти или из “апарата” силе онда је то квалификовани облик. Инспиратори, медијски манипулатори и сви други који су у овоме учествовали су саизвршиоци.
И запамтите, оптужницу ће писати ослобођени народ – ово је више као некакав кроки, нацрт, идејно решење.
За крај овог текста ваља да кажем.
Кордони и претори су измишљени зато да би штитовима бранили тиране од народа али тирани се не побеђују јуришом на кордоне. Тиране су одувек рушили они који знају да управљају миром а не ратом. То ваља сада научити и од студената Србије јер у немогућим условима одлично управљају МИРОМ и одлично избегавају све замке професионалних ратних хушкача и зликоваца. Рат је увек пораз за народ јер у рату никада нема победника. Србски политичари никада нису били болећиви на страдање србског народа, напротив, увек су налазили начина да некако све преживе и да се онда уредно исплачу на гробљима оних који су изгинули због њихових политичких флоскула, умоболних конфабулација и од народа покрадених пара. Препознајете ли овај стравични „рецепт“ за владање и међу свим овим данашњим „највишим државним руководиоцима“? Овај пут мора бити другачије јер Србија више нема куд. Овај режим је већ распродао све чега се дохватио и сада би и последњег студента ове земље радо потрошио на неком кордону. Зато, храбро али и мудро даље!
Ја бих волео да мој народ може своје лекције да научи и на неки лакши начин али изгледа да опет мора овако. То стварно није до мене, а онога до кога је сви ваља да поштујемо, јер све што имамо нам и јесте од њега па и Истина, савест, част и образ. Овај пут, лекција је јасна – Србија никада у својој историји није имала безочнију и огавнију власт! Никада се за тако кратко време нису створили толико извесни предуслови да држава и народ потпуно нестану и никада власт није била оличена у толико безочних гнусоба.
Зато, самозвани, ако уопште тај дан дочекаш на слободи, не заборави да када по сили закона будеш саопштавао одлуку народа за ванредним парламентарним изборима, обучеш зелену мајцу и обавезно неке браон панталоне. Имаш једне у ормару на чивилуку у средини. Нису нове али послужиће.
Због свега што сам вам написао и због свега што ћу тек да вам саопштим, студентска побуна није опција, она је спас!
Студенти су у праву, студентски захтеви нису испуњени!
Овај текст је преведен са српског на енглески језик.
Енглеску верзију можете прочитати на другој страни.