— Piše Branko Veljković —
Biće da nemate kapacitet da povratite daljinski.
Očigledno je, rekao mi je Herman.
Očigledno je i zašto, nasmejao se Zajcanov.
Ostaće zapisano i da je dobro što svi pa i onaj koji je bitan to sada znaju.
Kada je inženjer 2005. godine boravio u Moskvi, nekim svojim poslom, tadašnji službenici iz agencije za širok spektar privrednih društava (kako je inženjer iz milošte u momentima dobrog raspoloženja zvao BIA) odlučili su da inženjeru „prilepe“ jednog svog činovnika. Kako je tadašnji direktor to obrazložio inženjeru – „Jer agencija ima svoje kontakte, resurse, da pomogne…“. Inženjer je prihvatio „pomoć“ i našpanovani činovnik (detalji poznati autoru) našao se sa inženjerom na sred ruske prestonice. „Važni“ i pomalo od sreće vlažni činovnik je između ostalog po dolasku u Moskvu inženjeru značajno predočio: „Ne brinite za budžet, on je neograničen…“. „Stvarno…?“, odgovori mu blaženo inženjer. Onda su po naumu inženjera otišli u jedan restoran u specifičnom delu Moskve gde su ponuda i usluga specifično skupe. Inženjer je bio skroman, naručio je čaj i višnju da zasladi ali je odlučio da nakon prvog i drugi sastanak obavi baš u tom restoranu. Kako je vreme odmicalo tako se činovnik agencije sa neograničenim budžetom sve više znojio. U par sati, neograničeni budžet se sveo na 20% početne „neograničenosti“. Kada su konačno odlučili da krenu a račun da se plati, inženjer je konobaru dao jedan svoj dokument koji je činovnika niskog nivoa svesti podsetio na platnu karticu i račun je bio regulisan. To, naravno, nije bila platna kartica ali je činovnik agencije preživeo naprasne srčane insuficijencije izazvane ostvarenim operativnim troškovima koji nisu pokriveni računima.
Onda se inženjer obratio činovniku sa knedlom u grlu: „Sine, sada piši. Vi ne razumete šta je ova priča i šta znači biti slobodan čovek. Sa takvim nadobudnim stavom Moskva uvek skupo košta, a pošto ste vi u materijalnom kontekstu, morao sam da te dovedem ovde da naučiš tu lekciju a onda da preneseš Radetu Bulatoviću (tadašnji direktor „agencije za širok spektar privrednih društava“) da on tek ne razume i da će mesto šefa BIA biti njegova najveća pozicija a ostaće upamćen kao da je bio direktor vrtića. Moskva ne košta skupo što se tiče para. Kad te neko ovako namesti, to koštanje znači da se možda i ne vratiš. Zapamti, ja sam to što jesam, mene ne interesuje Kremlj, mene ne interesuje MID, mene ne interesuje FSB, moja braća su ljudi koji su to sve stvarali. A taj neograničeni budžet sad možeš da trošiš na kurve u Moskvi a tvoj treći stepen će ostati treći u narednih 20 godina“.
Zarad analogije, ni mene, a posledično i svakog iz mog vidika, ne interesuju vaše službe, neograničeni budžeti, partije i tirade po naručenim forumima, medijske bljuvotine i gadosti, pretnje, maltretiranja, ubistva. Posledično, po prirodi takvog stanje duše, ovo što se dešava u Srbiji, dešava se zato što je narodu svega toga dosta, a ne zato što je moguće da opet uvalite isti kontekst samo kroz „lepša“ lica. Otuda, sledi poenta ovog teksta.
Eto…
Ovo nije omaž upravo isteklih 20 godina činovniku agencije, ovo je omaž sledećem:
Prvo, samozvani, tvoj „neograničeni“ budžet se naprasno istopio bez mogućnosti da se vaspostavi. I ti si tu negde, na 20% i znojiš se baš kao i pomenuti činovnik pred inženjerom. Doduše i ti si se znojio pred inženjerom i silno si se obradovao kada si pomislio da je otišao. Rekao bih i da su i tvoji drugari iz arapskog sveta sada već ozbiljno zabrinuti. Možda su zato i dezertirali u sred vojne parade upodobljene za par autobusa politički pogodnih. Sve to, i sada već akutno nerazumevanje procesa u Srbiji, doprinosi tome da se u javnom narativu elementi EU savršeno sravnjuju sa nekim elemenima iz Rusije u podršci raspalom režimu u Srbiji. To nije zbog režima koji ubrzano kopni, nego zbog nerazumevanja bolesti koja se zapatila u režimu. Možda je infekcija sad već toliko uznapredovala da je nezadržljiva ali oni i dalje ne razumeju. No, kako god, virus „samozvani“ sada unezvereno pluta između svetova i koga god zakači bespovratno ga inficira.
Otuda, poslednja izjava predsednika SAD Donalda Trampa za govornicom generalne skupštine UN od neki dan o tome da je „za samo sedam meseci, okončao sedam ratova“, te da to „uključuje Srbiju i Kosovo“ generiše i razlog zbog koga se oficijelna politika SAD (a ako razumete opšte kontekste i istoka) ima odrediti prema virusu „zato što sam pametan“ koji se širi. U sferi politike to znači da se određuje prema generatorima ratova koji su sprečeni. Zato redom, naravno počev od „Državni terorizam i narod koji je odabrao slobodu!“ pa na dalje … „U Srbiji je opasno biti student“ … „Ko je izgubio daljinski“ … „Zemlja umornih ljudi, zemlja neumornih skotova“ … „Au Revoir Cinderela“ …
Jeste li primetili da politički Beograd opet bojažljivo ćuti na ovu izjavu predsednika SAD. A opet, ćuti i Priština,… (Nedostatan, samozvani vožd od pripizdinu).
I da ti izreknem sada nešto o čemu ne znaš ništa – puno procesa se generiše i po prirodi slaganja svih tih procesa, kao kod nekih složenih oscilovanja, neminovna je superpozicija. U društvenim eksperimentima pokušana je kontrola tog momentuma iz svih mogućih uglova pa i teološkog ali je kontrola na taj način nemoguća. Svi procesi će se neminovno u jednom momentu sresti u jednoj tački. Sila te tačke je neopisiva. Ta tačka nije delo nekog šablona, nekog paterna i suštinski je stvaralačka. A samo Bog ima stvaralačku silu da iz ničega stvara nešto, da iz nepostojanja uvede u postojanje. Otuda, možeš li sada, sve iz te tvoje kartonske perspektive, da zamisliš kako će da prsne sva ta izmišljena simetrija, geometrija, politička aritmetika i arhitektura trivijalnih. Delovaće da je sve surovo, delovaće da je strašno ali zapravo biće divno. Da, biće isključivo, ali odlika Istine je isključivost. Istina ne poznaje „srednji put“, niti paktira sa ne-istinom. Ta vrsta surovosti je odlika Istine ali i odlika živog duha a taj živi duh u ovom narodu nije atrofirao, nije uništen, samo je zgrčen, zgažen. Ali neka je i u grču, za sada, neka je. No znaj, samozvani, duh ovog naroda je živ i razbudiće se!
Drugo, svima ostalima, vama koji verujete da možete da manipulišete ovom situacijom — objasnio sam vam da se virus dušebolnog samozvanog širi nekom svojom progresijom i da je izvesno da će, posledično nerazumevanju i neki drugi budžeti naprasno da presuše. To je neminovno jer ne umete da se odredite prema rečenom. Otuda, valja da vas podsetim. Karantin kao fenomen je starozavetna kategorija. Lepo je objašnjeno, sedam dana, pa ako nema napretka onda još sedam dana. Ima i za dalje, ali čitajte sami.
Otuda – zaražene u karantin!
Treće, Moskva će, sa tim vašim stavom unezverene zelene mušice, uvek skupo da vas košta, kako je to ispravno rekao inženjer. Moskva voli da gaji ulizice ali ih zapravo prezire. Oće reći, vi koji navodno baštinite tvrdu nacionalnu struju, vi koji tvrdite da ste na strani i u stroju sa studentima a sada naprasno prihvatate čaj u Moskvi na platformama koje je ovaj režim izmolio i dogovorio, svi vi zapamtite – nedostatak hrabrosti i paktiranje sa izdajničkim režimom ovaj put neće biti moguće zatrpati tiradama bilo čijih pa ni sa ruskih tribina. Ono što ne vidite je da će i neki sa udaljenih adresa, ukoliko se mudrije ne opredele, podeliti njegovu sudbinu. Taj spisak zvanica za 09. oktobar može da bude i drugačije shvaćen u kontekstu latentno prilagodljive konstelacije koja za sada još uvek kontroliše moguću pandemiju u Moskvi. Je l’ stvarno verujete da ste vi sa spiska zvanica prebacili prag nekog lokalnog lutkarskog pozorišta? Mogao bih da vam dam hrpu vrlo otrežnjujućih istorijskih primera kako su prolazili slični neutemeljeni emisari u ime naroda u Moskvi…
Ali, zašto bih to radio? Takav jedan čas puno košta a pri tom ne mislim na đenge.
Pade mi na pamet Mr. Asad … ko zna zašto.
Uostalom, poznato mi je ko gaji vaše ludilo, ko se igra sa vama. Zato sve liči na ples muva bez glave, kao nekakva groteskna scena totalne dezorijentacije. Jer orijentacija, zalutali, nije ni navigaciona, ni matematička, ni geografska a naročito nije politička kategorija. Orijentacija je isključivo duhovna kategorija. Sve drugo je samo način kretanja, a zapravo – izbor!
A taj izbor nas onda, sada i za navek određuje.
Sa druge strane, mogu da vam omogućim razgovor sa inženjerom, iz perspektive „šire slike“ pa porazgovarajte. Uostalom, čaj u Moskvi za nadobudne tome i služi.
Isto važi i za druženje u Ruskom domu u Beogradu, koje druženje je zakazano za 16. oktobar godine tekuće. Nadam se da nekom od inficiranih nije palo na pamet da Ruski dom i saziv gostiju, ne daj Bože, zloupotrebi zarad fingiranja iluzije da je proces stavljen „pod kontrolu“. To bi bilo jako … ružno. Ne bi da utičem na spisak zvanica ali taj dom, kao i svi drugi domovi, moraće da poštuje volju naroda, a izgubljeni daljinski se svakako ne nalazi iza kulisa tog doma. Tu eventualno može da se provuče neko ko zarad očuvanja krhkih pozicija u Moskvi želi da ostavi utisak vaspostavljenog „kontrolora“ prostora i procesa, ali neka. Kolač ionako ide na kraju. U neminovnom, nije od značaja.
Naravno da je pružena ruka ruske imperije dobrodošla ali zarad iskrenosti i obostrane ljubavi, bilo bi lepo da, za početak, ta ruka ide uz optužnicu državnog tužioca Ruske federacije a na okolnosti delovanja organizovane međunarodne kriminalno-političke grupe koja je u dužem nizu godina planski i organizovano pljačkala državni budžet Srbije, učestvovala u pranju novca neviđenih razmera putem uvezanih pravnih lica, urušila Ustavni poredak Republike Srbije i korupcijom nesagledivih razmera dovela do toga da u Srbiji zbog svega toga smrtno stradaju ljudi. Optužnicu će u slučaju manjka pravnika napisati studenti nekog od pravnih fakulteta u Srbiji.
Oće reći, ovaj put „Dijalog o budućnosti Srbije“ se vodi i vodiće se isključivo u Srbiji!
Sledstveno tome, dijalog o budućnosti Srbije može da se vodi samo u prisustvu iste te budućnosti a ta budućnost – to su mladi Srbije, studenti Srbije. Ta nesnosna navika da se na bezidejnim, uniformnim polupartijskim druženjima „rešava“ budućnost Srbije mora jednom prestati. Uostalom, stav o bilo kakvim pregovaračkim aktivnostima bez naroda Srbije narod i studenti Srbije dali su 15. marta. Milion ljudi samo na ulicama Beograda je na tu temu reklo šta je imalo. I znam, opet će ako bude trebalo.
Svi znamo kako je raspali režim odgovorio na to.
Ono što režim sada pokušava je da kroz perfidne igre u zemlji i inostranstvu oslabi studentski pokret i listu tako što će jednog po jednog nacionalno orijentisanog kandidata uvlačiti u kojekakve forume, konferencije, dijaloge. U tu svrhu režimu je najupotrebljiviji lepak ruske proizvodnje, naročito ako podilazi nacionalnim stremljenjima. Naravno da režimu u tome zdušno pomaže i korumpirani i na isti način orijentisani deo ruskog političkog establišmenta, baš kao i iste te frakcije u političkim establišmentima EU. Kao što svedočimo, u otvorenom ratu protiv studenata i naroda Srbije svi oni savrešno sinhrono funkcionišu.
No, to je zapravo dobro.
Da je sve to urađeno perfidnije, kao što je to rađeno decenijama, sada bih imao realan problem kako da studentima objasnim širinu svog tog antisrbskog i antiljudskog zahvata i razmere pošasti. Ovako, sve se „samo“ posložilo. Od svih prestonica pa i onih koje slove za prosrbske, Srbiji je prekostala samo još prestonica slobode – Univerziteti Srbije …
Svi drugi, oni koji podražavaju ovaj režim, sada su se okupili oko iste ujdurme, istog luciferijanskog marifetluka. Lokalne i međunarodne adrese svih tih luciferijanaca su sada potpuno nebitne.
Drugi aspekt ovog gnusnog delovanja je i da se istovremeno sa ovim procesom, na nacionalnom spektru veštački stvara utisak da su neki „Đilasovci“ preuzeli protest, te da se onda protest, kao „Đilasovski“ ogadi narodu, bar onoliko koliko je imenovani režimski aparatčik omražen u narodu. A omražen je.
To naravno nije tako, niti je tako nešto moguće.
Protesti u Srbiji su svenarodni a predvode ga studenti!
Taj politički pol koji režim forsira, nazvan primereno „Đilasovci“, kršten kao nepostojeća opozicija a zapravo oduvek deo jedne te iste režimske nakaze, veštački se nameće kao „vodeći“ te se pojedinci iz te grupacije konstantno nameću kao navodni „organizatori“ i „vođe“ protesta. U te svrhe sprovodi se masivna i ogavna medijska kampanja. Naravno da je sve to besmisleno i ne daje po njih željeni rezultat ali eto… dešava se i to.
A što se tiče dušebolnog – uporedo sa njegovim pozivom na dijalog, gnusno kao i sve što je ikada radio, ide priprema novog zakona o policiji i krivičnog zakona. Tome je upodobljena i ishitrena kadrovska politika u organima i organelama bezbednosti koja se upravo sprovodi. Za sprovođenje „nekih“ zakona koji su u pripremi potrebna je posebna vrsta obezdušenih slugana sa nacističkim „ovlašćenjima“. Jasno vam je, poštovani čitaoci, na koji vid „dijaloga“ onda samozvani sprema i svoj obezdušeni aparat i narod i studente Srbije.
Cena … čaj u Moskvi … račun sledi.
Otuda, za kraj ovog teksta, dve slike.
Prva je ona kada su komunistički pretori ušetali u Beograd po završetku borbi za oslobođenje od nacista, te su tako došli i do prostorija centralnog zatvora. Većina stražara se odavno razbežala, ćelije su mahom bile prazne ili sa nekim osuđenicima osuđenim za krivična dela iz oblasti klasičnog kriminala. Uglavnom, političkih zatvorenika nije bilo. Komuniste je u prostorijama zatvora sačekao tadašnji upravnik zatvora. U potpunom miru pozdravio ih je sa – „Dobar dan“. Jasno je bilo da je pristiglim visokorangiranim komunistima naprasno u najmanju ruku postalo neprijatno. Tajna je bila u sledećem. Upravnik beogradskog zatvora ih je sve odlično znao. Mnoge je odavno znao. Znao je da ni jedan od njih, tokom hapšenja i istraga, nije ostao imun ne na pretnje i maltretiranja, već na dogovore sa specijalnom policijom. Svi do jednog su bili saradnici specijalne policije a većina je bila „predata“ na vezu i nacističkim službama. U kazamatima beogradskih okupacionih zatvora maltretirani, prebijani i ubijani su bili isključivo srednjoškolci i studenti. Na njima su se sadistički izživljavali neki tadašnji „ja samo radim svoj posao“ službenici i to bez ikakvog razloga. Ta maltretirana i ubijana deca nisu znala ama baš ništa što islednicima već nije bilo poznato. Tim mladim stradalnicima u ime izmišljene ideologije tada nije bilo nikoga da objasni da „revolucija traži žrtve“, da su baš oni te žrtve, a da su oni koji će posle rata da uživaju od svog tog užasnog žrtvovanja biti „revolucionari“ koji su ih zapravo isporučili u ruke upravnicima kazamata.
Strašno je što su režimski metodi i danas isti, kazamat je na istoj adresi, „ja samo radim svoj posao“ službenici su po obezdušenju isti, čak su i neka prezimena ista a na kraju i odabrane žrtve su iste. Razlika je „samo“ u tome što današnja omladina zna!
Zato sa ovim procesom ne pada samo samozvani. Padaju SVI.
Zato su sada svi oni u istom teranju. Otuda i sveopšta sinhronizacija koju sam pomenuo. Strah ih veže.
Danas je na ulicama Srbije ceo narod a želja ovog režima je da kao odgovor na ovu sveopštu mobilizaciju slobodoljubivih ljudi, sa zakonima koji su u proceduri, od Srbije napravi jedan veliki kazamat. Sve druge analogije su takođe moguće i po želji dušebolnog režima – izvesne.
A što se tiče pitanja koja u maniru sveopštih političkih progona uhapšenim studentima postavljaju u Višem javnom tužilaštvu i na informativnim razgovorima sa „ja samo radim svoj posao“ kojekakvim službenicima, sročena u skladu sa planom izdajničkog režima za oktobar pre novembra, a koja pitanja se odnose na to kakve su njihove relacije sa autorima tekstova na ovom sajtu i kako su tekstovi uticali na njih, evo odgovora – kako Istina utiče na ljude?
Utiče, utiče,… oslobađa!
I kako je odgovorio jedan od tako isleđivanih studenata: „Uticalo je na mene da se ne plašim!“
Druga slika je vezana upravo za politički progon, protivpravno hapšenje i maltretiranje velikog broja studenata Srbije. Ovde, od mnogih, pomenuću Bogdana Jovičića, studenta iz Novog Sada, čija izjava data ovlašćenom službenom licu „koje samo radi svoj posao“, kruži „alternativnim“ medijima. Prenosim je u meni dostupnom obliku:
„Dana 19.09.2025, godine oko 21.00 časova nalazio sam se zajedno u društvu sa — na raskrsnici ulica Futoška i Bulevar Oslobođenja u Novom Sadu, na blokadi. Primetili smo da građani koji su se nalazili na ulici, da polako odlaze sa raskrsnice, da ima manje ljudi, pa smo odlučili da postavimo jedan kontejner na kolovoz. To smo uradili iz bezbednosnih razloga kako neko kolima ne bi prošao kroz ljude, i kako bi građani mogli da odlože svoje otpatke, jer taj kontejner za to i služi. Kontejner dok smo prebacivali nismo oštetili. Ja sam …. Srpskoga roda, pravoslavne vere, ne smatram se zločincem, jer sam se borio protiv onoga ko zlo čini. Nemam ništa više da izjavim“.
Da bi ovakav dušebolni režim opstao čoveka sa ovoliko slobode u sebi mora da stavi u lance.
Dakle, za svu hrabrost ovih mladih ljudi, posle rečenog zapisati: „… Ja sam Srpskoga roda, pravoslavne vere, ne smatram se zločincem jer sam se borio protiv onoga ko zlo čini. Nemam ništa više da izjavim!“
Sve i da je samo zbog toga — studenti su u pravu!
Studentski zahtevi nisu ispunjeni.
Vaspostavimo Ustav Republike Srbije.
Dakle … „Ne smatram se zločincem jer sam se borio protiv onoga ko zlo čini. Nemam ništa više da izjavim!