— Пише Бранко Вељковић —
Биће да немате капацитет да повратите даљински.
Очигледно је, рекао ми је Херман.
Очигледно је и зашто, насмејао се Зајцанов.
Остаће записано и да је добро што сви па и онај који је битан то сада знају.
Када је инжењер 2005. године боравио у Москви, неким својим послом, тадашњи службеници из агенције за широк спектар привредних друштава (како је инжењер из милоште у моментима доброг расположења звао БИА) одлучили су да инжењеру „прилепе“ једног свог чиновника. Како је тадашњи директор то образложио инжењеру – „Јер агенција има своје контакте, ресурсе, да помогне…“. Инжењер је прихватио „помоћ“ и нашпановани чиновник (детаљи познати аутору) нашао се са инжењером на сред руске престонице. „Важни“ и помало од среће влажни чиновник је између осталог по доласку у Москву инжењеру значајно предочио: „Не брините за буџет, он је неограничен…“. „Стварно…?“, одговори му блажено инжењер. Онда су по науму инжењера отишли у један ресторан у специфичном делу Москве где су понуда и услуга специфично скупе. Инжењер је био скроман, наручио је чај и вишњу да заслади али је одлучио да након првог и други састанак обави баш у том ресторану. Како је време одмицало тако се чиновник агенције са неограниченим буџетом све више знојио. У пар сати, неограничени буџет се свео на 20% почетне „неограничености“. Када су коначно одлучили да крену а рачун да се плати, инжењер је конобару дао један свој документ који је чиновника ниског нивоа свести подсетио на платну картицу и рачун је био регулисан. То, наравно, није била платна картица али је чиновник агенције преживео напрасне срчане инсуфицијенције изазване оствареним оперативним трошковима који нису покривени рачунима.
Онда се инжењер обратио чиновнику са кнедлом у грлу: „Сине, сада пиши. Ви не разумете шта је ова прича и шта значи бити слободан човек. Са таквим надобудним ставом Москва увек скупо кошта, а пошто сте ви у материјалном контексту, морао сам да те доведем овде да научиш ту лекцију а онда да пренесеш Радету Булатовићу (тадашњи директор „агенције за широк спектар привредних друштава“) да он тек не разуме и да ће место шефа БИА бити његова највећа позиција а остаће упамћен као да је био директор вртића. Москва не кошта скупо што се тиче пара. Кад те неко овако намести, то коштање значи да се можда и не вратиш. Запамти, ја сам то што јесам, мене не интересује Кремљ, мене не интересује МИД, мене не интересује ФСБ, моја браћа су људи који су то све стварали. А тај неограничени буџет сад можеш да трошиш на курве у Москви а твој трећи степен ће остати трећи у наредних 20 година“.
Зарад аналогије, ни мене, а последично и сваког из мог видика, не интересују ваше службе, неограничени буџети, партије и тираде по нарученим форумима, медијске бљувотине и гадости, претње, малтретирања, убиства. Последично, по природи таквог стање душе, ово што се дешава у Србији, дешава се зато што је народу свега тога доста, а не зато што је могуће да опет увалите исти контекст само кроз „лепша“ лица. Отуда, следи поента овог текста.
Ето…
Ово није омаж управо истеклих 20 година чиновнику агенције, ово је омаж следећем:
Прво, самозвани, твој „неограничени“ буџет се напрасно истопио без могућности да се васпостави. И ти си ту негде, на 20% и знојиш се баш као и поменути чиновник пред инжењером. Додуше и ти си се знојио пред инжењером и силно си се обрадовао када си помислио да је отишао. Рекао бих и да су и твоји другари из арапског света сада већ озбиљно забринути. Можда су зато и дезертирали у сред војне параде уподобљене за пар аутобуса политички погодних. Све то, и сада већ акутно неразумевање процеса у Србији, доприноси томе да се у јавном наративу елементи ЕУ савршено сравњују са неким елеменима из Русије у подршци распалом режиму у Србији. То није због режима који убрзано копни, него због неразумевања болести која се запатила у режиму. Можда је инфекција сад већ толико узнапредовала да је незадржљива али они и даље не разумеју. Но, како год, вирус „самозвани“ сада унезверено плута између светова и кога год закачи бесповратно га инфицира.
Отуда, последња изјава председника САД Доналда Трампа за говорницом генералне скупштине УН од неки дан о томе да је „за само седам месеци, окончао седам ратова“, те да то „укључује Србију и Косово“ генерише и разлог због кога се официјелна политика САД (а ако разумете опште контексте и истока) има одредити према вирусу „зато што сам паметан“ који се шири. У сфери политике то значи да се одређује према генераторима ратова који су спречени. Зато редом, наравно почев од „Државни тероризам и народ који је одабрао слободу!“па на даље … „У Србији је опасно бити студент“… „Ко је изгубио даљински“… „Земља уморних људи, земља неуморних скотова“… „Ау Ревоир Циндерела“…
Јесте ли приметили да политички Београд опет бојажљиво ћути на ову изјаву председника САД. А опет, ћути и Приштина,… (Недостатан, самозвани вожд од припиздину).
И да ти изрекнем сада нешто о чему не знаш ништа – пуно процеса се генерише и по природи слагања свих тих процеса, као код неких сложених осциловања, неминовна је суперпозиција. У друштвеним експериментима покушана је контрола тог моментума из свих могућих углова па и теолошког али је контрола на тај начин немогућа. Сви процеси ће се неминовно у једном моменту срести у једној тачки. Сила те тачке је неописива. Та тачка није дело неког шаблона, неког патерна и суштински је стваралачка. А само Бог има стваралачку силу да из ничега ствара нешто, да из непостојања уведе у постојање. Отуда, можеш ли сада, све из те твоје картонске перспективе, да замислиш како ће да прсне сва та измишљена симетрија, геометрија, политичка аритметика и архитектура тривијалних. Деловаће да је све сурово, деловаће да је страшно али заправо биће дивно. Да, биће искључиво, али одлика Истине је искључивост. Истина не познаје „средњи пут“, нити пактира са не-истином. Та врста суровости је одлика Истине али и одлика живог духа а тај живи дух у овом народу није атрофирао, није уништен, само је згрчен, згажен. Али нека је и у грчу, за сада, нека је. Но знај, самозвани, дух овог народа је жив и разбудиће се!
Друго, свима осталима, вама који верујете да можете да манипулишете овом ситуацијом — објаснио сам вам да се вирус душеболног самозваног шири неком својом прогресијом и да је извесно да ће, последично неразумевању и неки други буџети напрасно да пресуше. То је неминовно јер не умете да се одредите према реченом. Отуда, ваља да вас подсетим. Карантин као феномен је старозаветна категорија. Лепо је објашњено, седам дана, па ако нема напретка онда још седам дана. Има и за даље, али читајте сами.
Отуда – заражене у карантин!
Треће, Москва ће, са тим вашим ставом унезверене зелене мушице, увек скупо да вас кошта, како је то исправно рекао инжењер. Москва воли да гаји улизице али их заправо презире. Оће рећи, ви који наводно баштините тврду националну струју, ви који тврдите да сте на страни и у строју са студентима а сада напрасно прихватате чај у Москви на платформама које је овај режим измолио и договорио, сви ви запамтите – недостатак храбрости и пактирање са издајничким режимом овај пут неће бити могуће затрпати тирадама било чијих па ни са руских трибина. Оно што не видите је да ће и неки са удаљених адреса, уколико се мудрије не определе, поделити његову судбину. Тај списак званица за 09. октобар може да буде и другачије схваћен у контексту латентно прилагодљиве констелације која за сада још увек контролише могућу пандемију у Москви. Је л’ стварно верујете да сте ви са списка званица пребацили праг неког локалног луткарског позоришта? Могао бих да вам дам хрпу врло отрежњујућих историјских примера како су пролазили слични неутемељени емисари у име народа у Москви…
Али, зашто бих то радио? Такав један час пуно кошта а при том не мислим на ђенге.
Паде ми на памет Мр. Асад … ко зна зашто.
Уосталом, познато ми је ко гаји ваше лудило, ко се игра са вама. Зато све личи на плес мува без главе, као некаква гротескна сцена тоталне дезоријенатције. Јер оријентација, залутали, није ни навигациона, ни математичка, ни географска а нарочито није политичка категорија. Оријентација је искључиво духовна категорија. Све друго је само начин кретања, а заправо – избор!
А тај избор нас онда, сада и за навек одређује.
Са друге стране, могу да вам омогућим разговор са инжењером, из перспективе „шире слике“ па поразговарајте. Уосталом, чај у Москви за надобудне томе и служи.
Исто важи и за дружење у Руском дому у Београду, које дружење је заказано за 16. октобар године текуће. Надам се да неком од инфицираних није пало на памет да Руски дом и сазив гостију, не дај Боже, злоупотреби зарад фингирања илузије да је процес стављен „под контролу“. То би било јако … ружно. Не би да утичем на списак званица али тај дом, као и сви други домови, мораће да поштује вољу народа, а изгубљени даљински се свакако не налази иза кулиса тог дома. Ту евентуално може да се провуче неко ко зарад очувања крхких позиција у Москви жели да остави утисак васпостављеног „контролора“ простора и процеса, али нека. Колач ионако иде на крају. У неминовном, није од значаја.
Наравно да је пружена рука руске империје добродошла али зарад искрености и обостране љубави, било би лепо да, за почетак, та рука иде уз оптужницу државног тужиоца Руске федерације а на околности деловања организоване међународне криминално-политичке групе која је у дужем низу година плански и организовано пљачкала државни буџет Србије, учествовала у прању новца невиђених размера путем увезаних правних лица, урушила Уставни поредак Републике Србије и корупцијом несагледивих размера довела до тога да у Србији због свега тога смртно страдају људи. Оптужницу ће у случају мањка правника написати студенти неког од правних факултета у Србији.
Оће рећи, овај пут „Дијалог о будућности Србије“ се води и водиће се искључиво у Србији!
Следствено томе, дијалог о будућности Србије може да се води само у присуству исте те будућности а та будућност – то су млади Србије, студенти Србије. Та несносна навика да се на безидејним, униформним полупартијским дружењима „решава“ будућност Србије мора једном престати. Уосталом, став о било каквим преговарачким активностима без народа Србије народ и студенти Србије дали су 15. марта. Милион људи само на улицама Београда је на ту тему рекло шта је имало. И знам, опет ће ако буде требало.
Сви знамо како је распали режим одговорио на то.
Оно што режим сада покушава је да кроз перфидне игре у земљи и иностранству ослаби студентски покрет и листу тако што ће једног по једног национално оријентисаног кандидата увлачити у којекакве форуме, конференције, дијалоге. У ту сврху режиму је најупотребљивији лепак руске производње, нарочито ако подилази националним стремљењима. Наравно да режиму у томе здушно помаже и корумпирани и на исти начин оријентисани део руског политичког естаблишмента, баш као и исте те фракције у политичким естаблишментима ЕУ. Као што сведочимо, у отвореном рату против студената и народа Србије сви они саврешно синхроно функционишу.
Но, то је заправо добро.
Да је све то урађено перфидније, као што је то рађено деценијама, сада бих имао реалан проблем како да студентима објасним ширину свог тог антисрбског и антиљудског захвата и размере пошасти. Овако, све се „само“ посложило. Од свих престоница па и оних које слове за просрбске, Србији је прекостала само још престоница слободе – Универзитети Србије …
Сви други, они који подражавају овај режим, сада су се окупили око исте ујдурме, истог луциферијанског марифетлука. Локалне и међународне адресе свих тих луциферијанаца су сада потпуно небитне.
Други аспект овог гнусног деловања је и да се истовремено са овим процесом, на националном спектру вештачки ствара утисак да су неки „Ђиласовци“ преузели протест, те да се онда протест, као „Ђиласовски“ огади народу, бар онолико колико је именовани режимски апаратчик омражен у народу. А омражен је.
То наравно није тако, нити је тако нешто могуће.
Протести у Србији су свенародни а предводе га студенти!
Тај политички пол који режим форсира, назван примерено „Ђиласовци“, крштен као непостојећа опозиција а заправо одувек део једне те исте режимске наказе, вештачки се намеће као „водећи“ те се појединци из те групације константно намећу као наводни „организатори“ и „вође“ протеста. У те сврхе спроводи се масивна и огавна медијска кампања. Наравно да је све то бесмислено и не даје по њих жељени резултат али ето… дешава се и то.
А што се тиче душеболног – упоредо са његовим позивом на дијалог, гнусно као и све што је икада радио, иде припрема новог закона о полицији и кривичног закона. Томе је уподобљена и исхитрена кадровска политика у органима и органелама безбедности која се управо спроводи. За спровођење „неких“ закона који су у припреми потребна је посебна врста обездушених слугана са нацистичким „овлашћењима“. Јасно вам је, поштовани читаоци, на који вид „дијалога“ онда самозвани спрема и свој обездушени апарат и народ и студенте Србије.
Цена … чај у Москви … рачун следи.
Отуда, за крај овог текста, две слике.
Прва је она када су комунистички претори ушетали у Београд по завршетку борби за ослобођење од нациста, те су тако дошли и до просторија централног затвора. Већина стражара се одавно разбежала, ћелије су махом биле празне или са неким осуђеницима осуђеним за кривична дела из области класичног криминала. Углавном, политичких затвореника није било. Комунисте је у просторијама затвора сачекао тадашњи управник затвора. У потпуном миру поздравио их је са – „Добар дан“. Јасно је било да је пристиглим високорангираним комунистима напрасно у најмању руку постало непријатно. Тајна је била у следећем. Управник београдског затвора их је све одлично знао. Многе је одавно знао. Знао је да ни један од њих, током хапшења и истрага, није остао имун не на претње и малтретирања, већ на договоре са специјалном полицијом. Сви до једног су били сарадници специјалне полиције а већина је била „предата“ на везу и нацистичким службама. У казаматима београдских окупационих затвора малтретирани, пребијани и убијани су били искључиво средњошколци и студенти. На њима су се садистички изживљавали неки тадашњи „ја само радим свој посао“ службеници и то без икаквог разлога. Та малтретирана и убијана деца нису знала ама баш ништа што иследницима већ није било познато. Тим младим страдалницима у име измишљене идеологије тада није било никога да објасни да „револуција тражи жртве“, да су баш они те жртве, а да су они који ће после рата да уживају од свог тог ужасног жртвовања бити „револуционари“ који су их заправо испоручили у руке управницима казамата.
Страшно је што су режимски методи и данас исти, казамат је на истој адреси, „ја само радим свој посао“ службеници су по обездушењу исти, чак су и нека презимена иста а на крају и одабране жртве су исте. Разлика је „само“ у томе што данашња омладина зна!
Зато са овим процесом не пада само самозвани. Падају СВИ.
Зато су сада сви они у истом терању. Отуда и свеопшта синхронизација коју сам поменуо. Страх их веже.
Данас је на улицама Србије цео народ а жеља овог режима је да као одговор на ову свеопшту мобилизацију слободољубивих људи, са законима који су у процедури, од Србије направи један велики казамат. Све друге аналогије су такође могуће и по жељи душеболног режима – извесне.
А што се тиче питања која у маниру свеопштих политичких прогона ухапшеним студентима постављају у Вишем јавном тужилаштву и на информативним разговорима са „ја само радим свој посао“ којекаквим службеницима, срочена у складу са планом издајничког режима за октобар пре новембра, а која питања се односе на то какве су њихове релације са ауторима текстова на овом сајту и како су текстови утицали на њих, ево одговора – како Истина утиче на људе?
Утиче, утиче,… ослобађа!
И како је одговорио један од тако ислеђиваних студената: „Утицало је на мене да се не плашим!“
Друга слика је везана управо за политички прогон, противправно хапшење и малтретирање великог броја студената Србије. Овде, од многих, поменућу Богдана Јовичића, студента из Новог Сада, чија изјава дата овлашћеном службеном лицу „које само ради свој посао“, кружи „алтернативним“ медијима. Преносим је у мени доступном облику:
„Дана 19.09.2025, године око 21.00 часова налазио сам се заједно у друштву са — на раскрсници улица Футошка и Булевар Ослобођења у Новом Саду, на блокади. Приметили смо да грађани који су се налазили на улици, да полако одлазе са раскрснице, да има мање људи, па смо одлучили да поставимо један контејнер на коловоз. То смо урадили из безбедносних разлога како неко колима не би прошао кроз људе, и како би грађани могли да одложе своје отпатке, јер тај контејнер за то и служи. Контејнер док смо пребацивали нисмо оштетили. Ја сам …. Српскога рода, православне вере, не сматрам се злочинцем, јер сам се борио против онога ко зло чини. Немам ништа више да изјавим“.
Да би овакав душеболни режим опстао човека са оволико слободе у себи мора да стави у ланце.
Дакле, за сву храброст ових младих људи, после реченог записати: „… Ја сам Српскога рода, православне вере, не сматрам се злочинцем јер сам се борио против онога ко зло чини. Немам ништа више да изјавим!“
Све и да је само због тога — студенти су у праву!
Студентски захтеви нису испуњени.
Васпоставимо Устав Републике Србије.
Дакле … „Не сматрам се злочинцем јер сам се борио против онога ко зло чини. Немам ништа више да изјавим!