(Марко Аурелије)
— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Председник Европског савета Антонио Кошта посетио је Београд. Како нас искуство изнова подсећа, коштаће нас. Након састанка и уобичајеног обраћања јавности која је обавештена да је састанак био садржајан и конструктиван, из уста Александра Вучића, чуле су се намере режима за наредни период. Вођа узурпаторског режима обавестио је високог госта и јавност Србије да ће власт спровести препоруке ОДИР-а, које се односе на изборне услове, нарочито што се тиче медија и бирачких спискова, а све то да би грађани Републике Србије стекли додатно поверење у изборни процес. Антонио Кошта је имао сусрет и са представницима опозиционих странака. У пракси, режим жели да почне имплементацију препорука ОДИР-а, наглашавајући да је за тај процес потребно годину дана, па се расписивање избора очекује крајем 2026. године. Европски извори говоре и да је опозициони спектар спреман да подржи тај процес, а режим рачуна да је тај период сасвим довољан да амортизује незадовољство и бунт који су покренули студенти, рачунајући да није реално да се одрекну још једне године свог образовања зарад општег друштвеног интереса. Дакле, студенти и народ који их већински подржава, у складу са намерама режима морају да определе своје активности ка што скоријем расписивању избора.
Актуелна тема избора је исходиште морално оправданог студентског бунта, који захтева одговорност за пад надстрешнице у Новом Саду и смрт 16 људи, као последицу успостављене коруптократије. Захтеви према режиму и протести који су уследили са собом су донели низ спознаја, од буђења свих друштвених слојева, најмасовнијег скупа у историји Србије, суочавање студентског покрета са природом режима и одбијање истог да испуни захтеве, до разоткривања естаблишмента и та два огледала која у својим одразима даве Србију свих ових деценија.
Та два огледала, два пола нашег политичког спектра су били домен теорије, а сада су доказана пракса модела по ком режим опстаје.
Први пол има националну боју, он је из својих отровних уста сипао најгоре увреде према студентима и народу, од усташа до страних плаћеника, обезвредивши све што је важно у нашем наслеђу и стварајући оправдање за мржњу и употребу силе. Та тзв. национална Србија, од „интелектуалне елите“ блиске режиму до самозваних неутралних мислилаца, бесомучно понавља да студентски покрет заправо жели да призна независност Косова, уведе Србију у НАТО, и оствари све страхове којим се нечињење и противљење новопробуђеној снази, оправдава. Кратка ретроспектива ће подсетити све те делове тзв. националног спектра да је лицемерје и кукавичлук њихово право лице. Наиме, ми смо као земља изашли из уставних оквира када је режим сломио Устав Републике Србије Бриселским споразумом 2013. године угасивши државу Србију на Косову и Метохији.
Режим је предао више од 28 надлежности тзв. Косову преостале након агресије НАТО 1999. године, од позивног броја до електромреже.
Режим је признао прерогативе државности тзв. Косову кроз признање свих докумената, од пасоша до ауто таблица, чиме је директно учествовао у стварању новог ентитета на нашем државном ткиву. Ћутање тог дела спектра је куповано песмама, дозволом да се власт критикује само онда кад није угрожена.
Режим је потписом на ИПАП споразум Србију категоризовао као део НАТО савеза без формалног чланства. Скупштина је ратификовала ИПАП споразум 12. фебруара 2016. године и Србију обавезала на:
– слободу кретања припадника НАТО свим коридорима по Србији (ваздух , земља, реке)
– приступ свим државним и приватним објектима у којима се ради, укључујући и оне у којима се обављају испитивања и пробе
– имовина НАТО и његовог особља ослобађа се пореза и царина
– дипломатски имунитет члановима НАТО по Бечкој конвенцији
– обавеза размене информација.
Режим је одбио да се у Скупштини усвоји резолуција о геноциду над нашим народом у НДХ, режим поставља Дејана Ристића за министра у влади, који са појединим деловима црквене јерархије умањује број жртава геноцида, режим је дозволио фирми Клет, у власништву хрватског тајкуна, да контролише 80 одсто тржишта уџбеника.
Режим је Србију подредио интересима странаца, предајући ресурсе и испуњавајући интересе свих заинтересованих међународних страна (Исток и Запад) у складу са интересима које имају у нашој земљи, купујући свој опстанак на власти. Сви страхови су се остварили, а национални спектар је разоткривен као клијент режима који само уз чашицу жестине пева, и родољубље банализује спуштајући га на ниво задимљене биртије. Студенти су рођени и одрастали су у систему који је усмерен ка Бриселу, од културе до начина живота и буђење родољубља код младих нема никакве везе са системом образовања, културни образац не постоји, то је интервенција која није у нашим рукама.
Други пол оличен у проевропском политичком спектру итекако је допринео да се актуелни режим учврсти, управо у политици режима према Косову и Метохији. На рушење Устава који се тиче целовитости земље наишао је на одобравање, јер је то процес који је генерисала ЕУ, заборавивши да се Устав брани у комплету, а не парцијално, и зато су одговорни за узурпацију институција од стране режима подржавши исти у прихватању Француско/Немачког плана за Косово и Метохију позивајући се на Европске вредности. Европске вредности кад је у питању целовитост земаља се најбоље огледају у Шпанији, која је због учешћа у процесу референдума за независност Каталоније, осудила девет политичара на затворске казне у трајању од 9 до 13 година. Само у акционарском друштву Србија вреде нека друга правила. Тај пол спектра може се слободно тврдити одговоран је за успостављање коруптократије, јер режим није наилазио на организован отпор. Тај пол тзв. проевропских странака, понаша се љубоморно, јер узурпаторски режим Александра Вучића, спроводи њихову политику, од предаје ресурса, издаје Косова и Метохије, лгбт+ идеологије, за коју има подршку ЕУ какву они никад нису имали. Та комплексашка политика ниже вредности је еруптирала након саопштења студентског покрета, који ЕУ не види као надлежну за решавање овог процеса, у пуној слици разоткривајући проблеме које су створила та два савезничка огледала.
Србију је естаблишмент довео у немогућу позицију, избори се више не могу одржати на уставом прописан начин, немогу се одржати на целој територији, више се ни у једном облику не могу спровести на Косову и Метохији (Устав јасно каже да је Србија једна изборна јединица). Друштво није било спремно да активним игнорисањем избора (којим је режим од грађана тражио легитимизацију своје политике), одузме легитимитет обарајући излазност, што би снажним приступом могло да спречи формирање власти. Кад за то спремност, пре свега због притиска страних актера, није постојала, нова снага која се кроз студенте и народ артикулисала, захтева деловање које не значи одустајање од политичких принципа, штавише, захтева повратак земље у уставне оквире како би се зауставио слободни пад и дефинитивни губитак државе Србије од које би остало само име.
Студенти су реафирмисали политику која Србију ставља на прво место, студенти су афирмисали политику тријумвирата која се огледа у родољубљу, грађанској димензији и мирољубивости. Студенти различито политички размишљају, али су за разлику од постојећих полова нашег друштвеног живота способни да пронађу заједничку тачку која одговара на све велике теме, а то је Устав. Устав који је срушен од стране оних који те велике теме подмећу младости, која за то рушење није одговорна. Зато, без обзира на све полуге које естаблишмент поседује, заједничким снагама, студенти и народ, могу осујетити планове наведене на почетку текста. Савршени услови за борбу никада неће постојати, али ће показати да ли смо достојни имена земље на коју се често позивамо.
Ми јесмо земља између Цариграда и Рима, у истини настала, а од нас зависи да ли ће у лажи бити срушена.
Живот има смисла само ако га живи слободан човек.