— Piše gost sajta Dejan Milošević —
Kako se bliži rasplet sveobuhvatne krize u našoj zemlji, Kosovo i Metohija nas ponovo dovodi do spoznaje da je sudilište, grdno ili carsko, svakom po zasluzi. U jeku borbe ustavorušiteljskog režima za svoj opstanak, uz aktivirane saveznike na celokupnom spektru establišmenta, kosovska politika režima dolazi ponovo u fokus, ali sa jedne druge strane, strane relativizacije izdaje za koju je kriv neko drugi, bivši režim „žutih“, kao da istih nema u vrhu aktuelnog režima.
Upravo zbog toga, ukratko i hronološki ćemo se osvrnuti na taj period sa težišnom tačkom od 2007. godine.
Krećemo:
-2007. godine se vode pregovori u Beču, pod pokroviteljstvom UN, na čelu sa Martijem Ahtisarijem kao izaslanikom SB UN. Šef njegove kancelarije za politička pitanja je izaslanik Ruske Federacije Pjotor Ivancov, koji je pre te pozicije bio šef političke kancelarije UNMIKA na Kosovu i Metohiji, a nakon toga i ambasador Ruske Federacije u BiH, kao i deo ministarstva za spoljne poslove Ruske Federacije, odseka za Balkan. On je zaslužan za nacrt predloga decentralizacije opština na Kosovu i Metohiji, a po toj mapi puta je kreirano rešenje tzv. zajednice srpskih opština, kao okvir koji „garantuje“ zaštitu našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Vlast u Beogradu odbija plan Martija Ahtisarija.
-2008. godine grupa ljudi na Kosovu i Metohiji samoproglašava nezavisnost.
Skupština Republike Srbije tu odluku stavlja van snage i proglašava je nevažećom.
-2010. godine, međunarodni sud pravde, nakon inicijative Republike Srbije i katastrofalno postavljenog pitanja, donosi odluku po kom proglašenje nezavisnosti neke grupe ljudi nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Međunarodni sud se odnosio prema tom pitanju izbegavajući terminologiju na kojoj se teritoriji to dogodilo, da bi obe strane mogle da je tumače po želji. Odgovornost za pitanje koje je postavljeno mora biti utvrđena, ali to svakako nije tačka bez povratka, jer su se u razlozima povlačenja priznanja tzv. države Kosovo mnoge države pozvale upravo na tu odluku.
-2010. godine, uz pristanak Beograda, UN dodeljuju EU status posrednika u pregovorima Beograda i Prištine, kao deo paketa u kom se Srbiji dodeljuje status kandidata i vizna liberalizacija.
-počinju pregovori koje u ime Beograda predvodi državni sekretar u ministarstvu inostranih poslova Borko Stefanović.
-postiže se dogovor o integrisanom upravljanju administrativnim prelazima, uz naglasak da se u slučaju spornih tumačenja uvažava samo verzija sporazuma na Engleskom jeziku. Korišćena je terminologija boundary / border da bi obe strane to mogle pred domaćom javnošću tumačiti kako žele.
Postiže se dogovor o slobodi kretanja i načinu na koji će se tzv. Kosovo predstavljati na međunarodnim i regionalnim skupovima, pa se došlo do rešenja sa fusnotom i zvezdicom.
-2011. godine Angela Merkel u poseti Beogradu upotrebljava terminologiju paralelnih institucija Republike Srbije na Kosovu i Metohiji i predlaže rešenje tzv. 6 tačaka, koje su kasnije prerasle u Briselski sporazum.
-Boris Tadić taj predlog odbija.
-Angela Merkel, nezadovoljstvo izražava pred mnogobrojnim svedocima iz diplomatskog kora i društvenog života u Srbiji i izjavljuje: ako on neće, ima ko hoće.
-2012. godina, predizborna kampanja i miting SNS-a u Kosovskoj Mitrovici, govornici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić: poništićemo sporazume Borka Stefanovića.
-2012. godine Ustavni sud stavlja van snage sporazume Borka Stefanovića.
Dok je izborni proces trajao, EU u 17:00 čestita pobedu kandidatu SNS-a Tomislavu Nikoliću.
Vlast se menja i ulazi se u fazu nezabeležene izdaje u našoj istoriji.
-2013. godine, Briselskim sporazumom se gase sve institucije Republike Srbije i prelaze u nadležnost tzv. države Kosovo i to međunarodni mentori aktuelnog režima smatraju tačkom bez povratka, koja je dovela do sporazuma u Ohridu, čijim sprovođenjem je režim Aleksandra Vučića priznao sve ključne elemente državnosti tzv. države Kosovo.
Narativ da su sporazumi koje su potpisivali ljudi iz prethodnog režima nepromenljivi, zapravo predstavlja luciferijanske marifetluke režima koje koriste oni koji indirektno i direktno podržavaju režim. Režim nije zatražio od Ruske Federacije i NR Kine da se angažuju u SB UN da se pregovori ponovo vrate u direktno posredništvo UN, Ustavni sud je stavio van snage sporazume Borka Stefanovića, a isti se proglasio nenadležnim za rušenje Ustava 2013. godine.
-2012. godine je lokalne izbore na Kosovu i Metohiji, naročito na severu, raspisivao predsednik Skupštine Republike Srbije, Republika Srbija je u svom poretku imala opštine, pravosuđe, policiju, civilnu zaštitu, teritorijalnu odbranu, pozivni broj, elektroenergetski sistem, nije priznavala dokumenta i pasoše, sa tablicama tzv. Kosova se nije moglo u centralnu Srbiju, punih 28 nadležnosti koje su od strane ovog režima predate u nadležnost tzv. Kosova. Sprovođenje plana Francuske i Nemačke, kao i pomenutog sporazuma u Ohridu kao aneksa, režim je priznao integritet i suverenitet tzv. Kosova, koje se sad i u međunarodnim okvirima smatra novim državnim entitetom, jer mu je priznat pasoš kojim tzv. Kosovo svojim građanima garantuje identitet i zaštitu. Manipulacijama medijskih propagandnih alata ustavorušiteljskog režima koji pominju „žuti ološ“ kao nosioce krivice stalno prećutkuju da su Dragan Ćilas i Bojan Pajtić nudili i potpise na Briselski sporazum sklapajući savez establišmenta koji je zarobio ovu zemlju. Jedan od njih, ološ sa pašnjaka je i ambasador u Vašingtonu.
Stalnim ponavljanjem da je kriv neko iz prethodnih epoha, želi se od naroda stvoriti saučesnik u izdaji zaveta koji je temelj naše državnosti i jedan od stubova našeg identiteta. Tako će se doći do krivice i ponižavanja Lazarevog izbora i podviga Miloša Obilića samo da bi se od nas stvorila jedna beskorisna masa koja više i ne liči na ljude. Uostalom, upravo je to razlog izjava ljubavi i divljenja prema Muratu od strane ustavorušitelja Aleksandra. Poniziti sve što je vredno u našem nasleđu.
Tako više ne može. Da je to bio princip delovanja, 1804. godina se nikad ne bi dogodila, jer je neko drugi kriv za zatečeno stanje, drugi ustanak, nakon brutalnog gušenja prvog se nikad ne bi dogodio, knez Mihailo se nikad ne bi usudio da traži ključeve grada Beograda od Ali riza Paše, već bi za zatečeno stanje krivio Stefana Lazarevića. Vreme je da konačno shvatimo da je priča o realnosti deplasirana, jer realnost nije trajna kategorija, ona se menja i da bez obzira koliko se pozivali na trenutne okolnosti da bi pravdali kukavičluk, one ne mogu i nisu opravdanje za nečinjenje upravo zbog svega navedenog. Sad imamo priliku da delujemo, da odbacimo paklene marifetluke kojima se režim služi i da pokažemo da imamo pravo da se pozivamo na slavne pretke.
Semenica je posejala seme, ne smemo dozvoliti da se pretvori u korov.
Život ima smisla samo ako živi slobodan čovek.