— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Како се ближи расплет свеобухватне кризе у нашој земљи, Косово и Метохија нас поново доводи до спознаје да је судилиште, грдно или царско, сваком по заслузи. У јеку борбе уставорушитељског режима за свој опстанак, уз активиране савезнике на целокупном спектру естаблишмента, косовска политика режима долази поново у фокус, али са једне друге стране, стране релативизације издаје за коју је крив неко други, бивши режим „жутих“, као да истих нема у врху актуелног режима.
Управо због тога, укратко и хронолошки ћемо се осврнути на тај период са тежишном тачком од 2007. године.
Крећемо:
-2007. године се воде преговори у Бечу, под покровитељством УН, на челу са Мартијем Ахтисаријем као изаслаником СБ УН. Шеф његове канцеларије за политичка питања је изасланик Руске Федерације Пјотор Иванцов, који је пре те позиције био шеф политичке канцеларије УНМИКА на Косову и Метохији, а након тога и амбасадор Руске Федерације у БиХ, као и део министарства за спољне послове Руске Федерације, одсека за Балкан. Он је заслужан за нацрт предлога децентрализације општина на Косову и Метохији, а по тој мапи пута је креирано решење тзв. заједнице српских општина, као оквир који „гарантује“ заштиту нашег народа на Косову и Метохији.
Власт у Београду одбија план Мартија Ахтисарија.
-2008. године група људи на Косову и Метохији самопроглашава независност.
Скупштина Републике Србије ту одлуку ставља ван снаге и проглашава је неважећом.
-2010. године, међународни суд правде, након иницијативе Републике Србије и катастрофално постављеног питања, доноси одлуку по ком проглашење независности неке групе људи није у супротности са међународним правом. Међународни суд се односио према том питању избегавајући терминологију на којој се територији то догодило, да би обе стране могле да је тумаче по жељи. Одговорност за питање које је постављено мора бити утврђена, али то свакако није тачка без повратка, јер су се у разлозима повлачења признања тзв. државе Косово многе државе позвале управо на ту одлуку.
-2010. године, уз пристанак Београда, УН додељују ЕУ статус посредника у преговорима Београда и Приштине, као део пакета у ком се Србији додељује статус кандидата и визна либерализација.
-почињу преговори које у име Београда предводи државни секретар у министарству иностраних послова Борко Стефановић.
-постиже се договор о интегрисаном управљању административним прелазима, уз нагласак да се у случају спорних тумачења уважава само верзија споразума на Енглеском језику. Коришћена је терминологија боундарy / бордер да би обе стране то могле пред домаћом јавношћу тумачити како желе.
Постиже се договор о слободи кретања и начину на који ће се тзв. Косово представљати на међународним и регионалним скуповима, па се дошло до решења са фуснотом и звездицом.
-2011. године Ангела Меркел у посети Београду употребљава терминологију паралелних институција Републике Србије на Косову и Метохији и предлаже решење тзв. 6 тачака, које су касније прерасле у Бриселски споразум.
-Борис Тадић тај предлог одбија.
-Ангела Меркел, незадовољство изражава пред многобројним сведоцима из дипломатског кора и друштвеног живота у Србији и изјављује: ако он неће, има ко хоће.
-2012. година, предизборна кампања и митинг СНС-а у Косовској Митровици, говорници Томислав Николић и Александар Вучић: поништићемо споразуме Борка Стефановића.
-2012. године Уставни суд ставља ван снаге споразуме Борка Стефановића.
Док је изборни процес трајао, ЕУ у 17:00 честита победу кандидату СНС-а Томиславу Николићу.
Власт се мења и улази се у фазу незабележене издаје у нашој историји.
-2013. године, Бриселским споразумом се гасе све институције Републике Србије и прелазе у надлежност тзв. државе Косово и то међународни ментори актуелног режима сматрају тачком без повратка, која је довела до споразума у Охриду, чијим спровођењем је режим Александра Вучића признао све кључне елементе државности тзв. државе Косово.
Наратив да су споразуми које су потписивали људи из претходног режима непроменљиви, заправо представља луциферијанске марифетлуке режима које користе они који индиректно и директно подржавају режим. Режим није затражио од Руске Федерације и НР Кине да се ангажују у СБ УН да се преговори поново врате у директно посредништво УН, Уставни суд је ставио ван снаге споразуме Борка Стефановића, а исти се прогласио ненадлежним за рушење Устава 2013. године.
-2012. године је локалне изборе на Косову и Метохији, нарочито на северу, расписивао председник Скупштине Републике Србије, Република Србија је у свом поретку имала општине, правосуђе, полицију, цивилну заштиту, територијалну одбрану, позивни број, електроенергетски систем, није признавала документа и пасоше, са таблицама тзв. Косова се није могло у централну Србију, пуних 28 надлежности које су од стране овог режима предате у надлежност тзв. Косова. Спровођење плана Француске и Немачке, као и поменутог споразума у Охриду као анекса, режим је признао интегритет и суверенитет тзв. Косова, које се сад и у међународним оквирима сматра новим државним ентитетом, јер му је признат пасош којим тзв. Косово својим грађанима гарантује идентитет и заштиту. Манипулацијама медијских пропагандних алата уставорушитељског режима који помињу „жути олош“ као носиоце кривице стално прећуткују да су Драган Ћилас и Бојан Пајтић нудили и потписе на Бриселски споразум склапајући савез естаблишмента који је заробио ову земљу. Један од њих, олош са пашњака је и амбасадор у Вашингтону.
Сталним понављањем да је крив неко из претходних епоха, жели се од народа створити саучесник у издаји завета који је темељ наше државности и један од стубова нашег идентитета. Тако ће се доћи до кривице и понижавања Лазаревог избора и подвига Милоша Обилића само да би се од нас створила једна бескорисна маса која више и не личи на људе. Уосталом, управо је то разлог изјава љубави и дивљења према Мурату од стране уставорушитеља Александра. Понизити све што је вредно у нашем наслеђу.
Тако више не може. Да је то био принцип деловања, 1804. година се никад не би догодила, јер је неко други крив за затечено стање, други устанак, након бруталног гушења првог се никад не би догодио, кнез Михаило се никад не би усудио да тражи кључеве града Београда од Али риза Паше, већ би за затечено стање кривио Стефана Лазаревића. Време је да коначно схватимо да је прича о реалности депласирана, јер реалност није трајна категорија, она се мења и да без обзира колико се позивали на тренутне околности да би правдали кукавичлук, оне не могу и нису оправдање за нечињење управо због свега наведеног. Сад имамо прилику да делујемо, да одбацимо паклене марифетлуке којима се режим служи и да покажемо да имамо право да се позивамо на славне претке.
Семеница је посејала семе, не смемо дозволити да се претвори у коров.
Живот има смисла само ако живи слободан човек.